Видеото е със субтитри на английски, руски, гръцки, чешки, полски, сръбски, испански, македонски и български. Публикуваме и превод на съответните езици като текст под видеото.
Техническа обработка на субтитрите: Любомир Серафимов
Превод на чешки: доц. д-р Цветанка Аврамова и редакция на Ева Коваржова
Превод на полски и сръбски: доц. д-р Димка Савова
Превод на гръцки: д-р Даниела Вуюка
Превод на руски: Сергей, Татяна и Малина Добролюбови
Превод на английски: Александър Алексиев и редакция на Лейла Кадъм
Превод на испански: Красимир Фичев
Превод на македонски: свещеник Деян Апостоловски
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Братя и сестри,
Каква сутрин! Птици не пеят още. Помните ли кой е отец Василий Росляков? Оптинският новомъченик, пострадал на Пасха! На Пасха спечелил наградата на Христовите изповедници. Той казва, че в света има една тайна – сутрин първи стават птиците, за да прославят по достойнство Бога. Но монасите знаят тази тайна и затова стават преди птиците, за да могат да прославят те първи Бога.
През последните дни много пъти ни поучиха, че трябва да сме като монасите. Ние сме семейни хора, с дечица, баби, майки… Нима можем да сме като монасите всеки ден? Всеки ден не, но днес можем да бъдем като монасите. И затова, знаейки тайната, която ни открива отец Василий Росляков, този голям поет на пътя към Христа в днешно време, ето ни тук рано сутринта, като жените Мироносици, събрани по една важна причина. Този Ден е напълно различен от другите. Този Ден Бог сътвори, за да се зарадваме и развеселим в него. Този Ден всъщност е единственият ден.
Защото някога, много отдавна, едни двама души – мъж и жена – се вгледали в себе си повече, отколкото било необходимо. Повече, отколкото било заповядано. Повече, отколкото било полезно. И вкарали греха в битието на нас, техните чеда през вековете. И още веднага, след като направили това, се свечерило и паднала нощ, и повече не съмнало. В продължение на много, много време. Изгрявали и залязвали човешки животи, човешки същества и правили онова, което им е било възможно, както е писано в Псалома: „Човек отива по делата си и по своя работа до вечерта.“ (Пс. 103:23). А ние ще кажем – през вечерта, защото ден не е имало. Мракът на греха покривал всичко.
И вътре в този мрак вилнеела до безобразие, до присъда, и то неотменима, една страшна болест. Минавали поколения, хората надхитряли едни нещастия, а други надхитряли тях. Побеждавали едни злини и едни епидемии и бедствия, а други ги заменяли, но едно бедствие оставало актуално. И това е смъртта. Смъртта побеждавала всеки срещнат в мрака. Тази епидемия срещала всички. Всички до един били болни от тази болест. Всички до един били сложени на апарати, които не работели. Всички до един били повалени от пандемията, наречена смърт.
До този Ден, който ние сме събрани днес да почетем. До деня, в който светлото Слънце на Правдата дошло да освети този свят и да изгрее от гроба, да светне в мрака и мракът да не го обземе, както чухме в Евангелието (Йоан 1:5). Да победи смъртта не философски, не идеологически – да я победи реално. Да я победи медицински. Да я победи чрез Своята Собствена Плът и със Своята Собствена Кръв.
Затова сме събрани тук, братя и сестри. Защото днес е утро. И в утрото прилича да бъдем тук и няма къде другаде да бъдем. Знаете ли защо? През последните дни много пъти ни казаха, че храмът е в сърцето. Аз ще ви кажа друго днес. Храмът е сърце! Ние всички сме побрани в това сърце! И знаете ли Чие е това сърце? Лесно се разбира Чие е сърцето по Кръвта, която то оттласква към нас. Храмът е сърцето на нашия Господ Иисус Христос, Възкръснал от мъртвите и Неговата Кръв циркулира в това сърце. Храмът Господен е онова място, където ние самите можем да получим живителна Кръв за сърцата си, тъй че да не умрем вечно.
Ние сме тук, братя и сестри, рано сутринта, подобно на жените Мироносици, които се оказаха по-храбри от мъжете, които се бяха уплашили. Ние сме тук, братя и сестри, защото се оприличаваме на жените Мироносици, които не се бяха разбягали, а рано-рано дойдоха при гроба Господен, за да признаят своята немощ че дори не могат да отворят камъка на вратата гробни. И какво се случи, когато те, в своето съкрушение, в своята немощ застанаха там? Ето, Ангел им благовести: „Защо търсите Живия между мъртвите?“ (Лука 24:5) Защо наричате мъртъв Този, Който победи смъртта и донесе живот вечен на света?
Но и тези, които се разбягаха, братя и сестри, нима тях ги остави Бог? Не, но дори и св. ап. Тома, който искаше да пипне и да усети, с пръстите си да получи уверение от Господа, не бе пренебрегнат! Нима нещо по-различно се случва с нас? Нима някой може да каже: На Тома беше дадено, а на мен не? Не, братя и сестри, не е вярно! Ако Бог даде на Тома да пипне с пръста си, на нас даде да вкусим с езика си! Ако Тома каза: „Господ мой и Бог мой!“ (Йоан 20:28), ето и ние тук пеем: „Господ наш и Бог наш!“ Нищо не се променило. Христос е тук, сред нас, където са двама или трима, събрани в Неговото име, там е и Той. За да даде живот и вечна перспектива на човека. Да му даде път през пандемията на смъртта и да го направи същество вечно. И да му помогне да живее като същество вечно, а не временно. Като същество не криещо се и дебнещо се постоянно със смъртта, а като същество, което знае, че тя е изобличена и победена. Като същество, което не трепери, а коленичи пред Бога.
Братя и сестри, много пъти съм се чувствал немощен в пастирските си усилия към вас. През последните дни вие всички, моите енориаши, бяхте моите пастири, идвайки в храма. Въпреки че всички ви казваха да избягате от Господа… Благодаря на Бога, че ви познавам!
Христос Воскресе!
19.04.2020 г.
***
Archpriest Vladimir Doichev
THE CHURCH IS A HEART
Christ has Risen!
Brothers and sisters,
What a morning! The birds are not singing yet. Do you remember who Father Vasily Roslyakov is? He is the new martyr from Optina who suffered on Pascha On the day of Pascha he received the gift of those professing Christ. He says that there is a secret in this world– first to wake up in the morning are the birds so that they can worthily glorify God. The monks however, knew this secret. They would arise even before the birds to be the first to glorify the Lord .
During the past few days we were preached to many a times to be like the monks. We are family people with children, grandmothers, mothers… Could we be like monks every day? Indeed, we cannot. On this day however we can be like monks. Therefore, knowing the secret revealed to us by Father Vasily Roslyakov, this great poet, on the road to Christ in present times, we gather early this morning, like the Myrrh bearing women, for one important reason. This Day is completely different than the rest. God created this Day, so that we can cheer and rejoice. This Day is in fact the one and only Day.
Long time ago, two people – a man and a woman, looked into themselves more than it was necessary. More than it was commanded. More than it was beneficial (to them). And they brought sin into our existence, the existence of their children, throughout the ages. And immediately after they did so, a night fell , it became dark and it no longer dawned for a very, very long time. Human lives came and went, human beings did whatever possible to them, as it is written in the Psalm: “But man shall go forth unto his work, and to his labor until the evening.”(Ps. 103:23). And we say– in the evening, for there was no day. The darkness of the sin had covered everything.
And within this darkness, a despicable, terrible decease hung like death sentence over humanity. Generations passed. People outsmarted some misfortunes, and other hardships outsmarted them. People overcame some evils, epidemics and disasters, and others took their place. One disaster, however remained a constant . And this was Death. Death conquered everyone it encountered in the dark. This epidemic met everyone. Everyone was sick from this decease. All of the people were who were hooked up to medical equipment that didn’t work; all of them were struck by the pandemic called death.
Until this Day, which we are gathered to honor today. Until the Day on which the bright Sun of the Righteousness came to enlighten this world and to shine from the grave; to shine into the darkness and the darkness to not overcome it as we hear from the Gospel (John 1:5). To destroy death not philosophically, not ideologically – to truly destroy it. To destroy it medically. To destroy it through His Own Flesh(Body) and through His Own Blood.
That is why we are gathered here, brothers and sisters. Because today it is Morning. And in the morning it is good to be here and there is no other place we could be. Do you know why? Over the past few days we have been told many a times that the church is IN the heart. I will tell you something different today. The church is A heart! We are all in this heart! And do you know Whose heart it is? It is easy to understand Whose heart it is by the Blood that is pumped into to us. The church is the heart of our Lord Jesus Christ, Resurrected from the dead, and His Blood circulates in this heart. The Church of God is the place where we ourselves can receive life-giving Blood for our hearts so that we don’t die eternally.
We are here early in this morning, brothers and sisters, like the Myrrh bearing women, who turned out to be braver than the men who were scared. We are here, brothers and sisters, because we are like the Myrrh bearing women who did not flee but rather came early to the Lord’s tomb so that they could admit their weakness for they could not even open the stone of the tomb. And what happened when they, in their despair, in their weakness, stood there? Behold, the Angel proclaimed: “Why do you seek the living among the dead”(Luke: 24:5). “Why do you call dead The One who destroyed death and brought eternal life to the world?”
But even those who fled, brothers and sisters, did God leave them? No! Even Apostle Thomas, who wanted to touch and feel, to receive assurance through his fingers, was not ignored! Is there anything different that is happening to us now? Can anyone say: it was given to Thomas, and not to me? No, brothers and sisters, this is not true! If God gave Thomas to touch with his finger, he gave us to taste with our tongues! If Thomas said: “My Lord and My God!” (John 20:28), we sing here: “Our Lord and Our God!” Nothing has changed. Christ is here, among us, where two or three people are gathered in His name, He is there as well. He is there to give life and eternal perspective to man, to give man a direction through the pandemic of death and to make him a creature eternal, not temporal. And to help him live like an eternal creature, and not temporal. As a creature not hiding and not constantly staring at death, but as a being that knows that death is exposed and defeated. As a being that does not tremble but kneel before God.
Brothers and sisters, I have often felt weak in my pastoral efforts towards you. Over the past few days, all of you, my parishioners, who came to the church, have been my shepherds… Despite everyone telling you to run away from the Lord…
I Thank God that I know you!
Christ has Risen!
19.04.2020
“St. Naumof Ohrid Church”, district “Drujba”, Sofia
Translated by Alexander Alexiev, Editor: Layla Kadam
***
Храм – это сердце – проповедь о Воскресении Христовом
Протоиерей Владимир Дойчев, храм „Св. Наума Охридского“, София
Христос Воскресе!
Братья и сестры,
Какое утро! Птицы пока еще не поют. Помните кто такой отец Василий Росляков? Оптинский новомученик, пострадавщий на Пасху. На Пасху получил награду Христовых исповедников. Он говорил, что в мире существует одна тайна – утром первыми просыпаются птицы, чтобы по достоинству прославить Бога. Но монахам известна эта тайна и поэтому просыпаются раньше птиц, чтобы первыми прославить Бога.
Последние дни нас много раз поучали, что мы должны быть как монахи. Мы люди семейные, с детьми, с бабушками, с матерями… Неужели мы можем быть как монахи каждый день? Каждый день нет, но сегодня можем быть как они. И поэтому, зная тайну, которую нам открывает отец Василий Росляков, этот большой поэт на пути к Христу в сегодняшнее время, здесь, рано утром мы, как женщины Мироносицы, собрались по одной важной причине. День этот совершенно не похож на других. День этот Бог сотворил для радости нашей и веселья. День этот, на самом деле, является единственным днем.
Потому что когда-то, давным-давно, два человека – мужчина и женщина – всмотрелись в себя больше чем нужно. Больше заповеданого. Больше полезного. И впустили грех в наше бытие, в бытие своих чадах в веках. И как только они это сделали, наступил вечер и спустилась ночь, и не стало больше рассвета. На продолжении много времени. Всходили и заходили человеческие жизни, человеческие существа и делали то, что было в их возможностях, как написано в Псаломе: „Выходит человек на дело своё и на работу свою до вечера“ (Пс. 103:23). А мы скажем – вечером, потому что дня не было. Мрак греха накрывал все.
И в этом мраке бушевала до безобразия, до приговора, и то неотменного, страшная болезнь. Менялись поколения, людям удавалось перехитрить одни несчастья, а другие перехитривали их. Одерживали победы над одними несчастьями, эпидемиями и бедствиями, другие их заменяли, но одно бедствие оставалось актуальным. И это смерть. Смерть побеждала каждого встречного во мраке. Эта эпидемия встречала всех. Все до одного были больны этой болезнью. Все до одного были подключены к аппаратам, которые не работали. Все до одного были повалены пандемией, именувшейся смертью.
До нынешнего Дня, который мы собрались сегодня почтить. До дня, в котором светлое Солнце Правды пришло осветить этот мир и взойти из гроба, засиять во мраке и чтобы мрак его не затмил, как мы слышали из Евангелия (Иоанн 1:5). Победить смерть не философски, не идеологически, а победить реально. Победить медицински. Победить Своей Собственнной Плотью и Своей Собственной Кровю.
Поэтому мы собрались здесь, братья и сестры. Потому что сегодня утро. И утром нам подобает быть именно здесь и негде нам быть. Знаете почему? В последние дни нам много раз говорили, что храм в сердце. А я вам другое скажу сегодня. Храм это сердце! И все мы поместились в этом сердце! И знаете ли вы Чье это сердце? Легко можно понять Чье это сердце по Крови, которую оно выталкивает к нам. Храм это сердце нашего Господа Иисуса Христа, Воскресшего из мертвых и Его кровь циркулирует в этом сердце. Храм Господен это то место, где мы сами можем получить живительную Кровь для наших сердец, для того чтобы не умереть навеки.
Мы здесь, братья и сестры, рано утром, подобно женщинам Мироносицам, которые оказались отважней испугавшихся мужчин. Мы здесь, братья и сестры, потому что уподобляемся женщинам Мироносицам, которые не разбежались, а пришли рано к гробу Господню, признать свою немощь, что не могут сдвинуть камень врат гробных. И что случилось когда они, в своем сокрушении, в своей немощи стояли там? Вот, Ангел им благовестил: „Что вы ищете живого среди мертвых?„ (Лука 24:5). Почему называете мертвым Того, Кто победил смерть и принес жизнь вечную в этот мир?
Но и те кто разбежались, братья и сестры, неужели их Бог оставил? Нет, но даже свт. ап. Фома, который хотел потрогать и почувствувать, своими пальцами получить уверение от Господа, не был пренебрегнут. Неужели что-то иное произходит с нами? Неужели кто-то может сказать: Фоме было дано, а мне нет? Нет, братья и сестры, это не верно. Если Бог дал Фоме дотронуться пальцем, то нам дано вкусить языком своим! Если Фома сказал: „Господь мой и Бог мой!“ (Иоанн 20:28), вот и мы здесь поем „Господь наш и Бог наш“. Ничего не изменилось. Христос здесь, среди нас, там где двое или трое собраны во имя Его, там и Он. Чтобы даровать жизнь и вечную перспективу человеку. Указать ему путь через пандемию смерти и сделать его существом вечным. И помочь ему жить как существу вечному, а не временному. Как существу не прячущемуся и играющему со смертью постоянно, а как существо, которое знает, что она изобличена и побеждена. Как существо, которое не трепещет, а преклоняется перед Богом.
Братья и сестры, много раз я ощущал себя немощным в своих пастырских усилиях к вам. В последние дни все вы, мои прихожане, были моими пастырями, приходя в храм. Вопреки, что всем вам говорили бежать от Господа… Благодарю Бога, за то что я вас знаю.
Христос Воскресе!
Перевод: Сергей, Татьяна и Малина Добролюбовы
***
CHRÁM JE SRDCE
(Kázání při velikonoční liturgii)
Autor protojerej Vladimir Dojčev
CHRISTOS VOSKRESE! KRISTUS VSTAL ZMRTVÝCH!
Bratři a sestry,
Jaké ráno! Ptáci ještě nezpívají. Pamatujete se na otce Vasilije Rosljakova? Na toho optinského novomučedníka, který byl zabit na Paschu a vysloužil si odměnu Kristových zpovědníků? Říká, že na světě je jedno tajemství – ráno jako první vstávají ptáci, aby důstojně oslavili Boha. Ale mniši toto tajemství znají, a proto vstávají dříve než ptáci, aby oni mohli slavit Boha jako první.
Během posledních dnů nás mnohokrát poučovali, že máme být jako mniši. My máme rodiny, děti, babičky, matky… Copak je možné, abychom žili jako mniši každý den? Každý den ne, ale dnes jako mniši žít můžeme. A proto, když už známe toto tajemství, které nám prozradil tento velký současný básník cesty ke Kristu – otec Vasilij Rosljakov, hle, jsme tady časně ráno, jako ženy Myronosice, shromáždění z jednoho důležitého důvodu. Tento Den je úplně jiný než ostatní. Tento Den stvořil Bůh, abychom se radovali a veselili spolu s ním. Tento Den je vlastně Den jediný.
Protože jednou, kdysi velmi dávno, se dva lidé – muž a žena – zahleděli do sebe více, než bylo nutné. Více než jim bylo rozkázáno. Více než bylo užitečné. Tak jimi vešel hřích do života jejich dětí, do našeho života. A hned, když to učinili, se setmělo a přišla noc a již se nerozednilo. Po mnoho, mnoho věků. Kvetly a vadly lidské životy, lidské bytosti a dělali to, co mohli, jak je psáno v Žalmu: „Člověk vyjde za svou prací a koná službu až do večera.“ (Žalm 103:23). A my řekneme – celý večer, protože dne tehdy nebylo. Tma hříchu pokrývala vše.
A uvnitř této tmy běsnila až k nestoudnosi, až k neodvolatelnému ortelu jedna hrozná nemoc. Střídala se pokolení, lidé dokázali přelstít některá neštěstí, jiná neštěstí přelstívala lidi. Dokázali porazit některá něštěstí a některé epidemie a nemoce, které však vystřídaly jiné, a jedna pohroma zůstávala vždy aktuální. Je to smrt. Smrt vítězí nad každým, koho potká ve tmě. Tato epidemie potkala všechny. Všichni beze zbytku onemocněli touto nemocí. Všichni beze zbytku byli nasazeni na přístroje, které nefungovaly. Všichni beze zbytku byli poraženi epidemií zvanou smrt.
Až do Dne, který jsme sem dnes přišli spolu uctít. Až do dne, kdy světlé Slunce Pravdy přišlo osvětlit tento svět a rozsvítit se z hrobu, aby svítilo ve tmě a tma je nepohltila, jak jsme slyšeli v Evangeliu podle Jana (Jan 1:5). Přišlo zvítězit nad smrtí nikoli filozoficky, ani ideologicky, nýbrž reálně. Přišlo zvítězit nad smrtí lékařsky. Přišlo zvítězit nad smrtí Svým Vlastním Tělem a Svou Vlastní Krví.
Proto jsme se sešli tady, bratři a sestry. Protože dnes je ráno. A ráno se sluší být zde, a nikde jinde. Víte proč? V posledních dnech nám mnohokrát říkali, že chrám je v srdci. Já vám dnes řeknu něco jiného. Chrám je srdce! My všichni jsme v tom srdci! A víte, Čí je to srdce? Je snadné odhalit, Čí to srdce je – podle Krve, kterou k nám Srdce vhání. Chrám je srdce našeho Pána Ježíše Krista, Který Vstal z mrtvých, a Jeho Krev obíhá v tom srdci. Pánův chrám je oním místem, kde my sami můžeme přijmout životadárnou Krev do svých srdcí, abychom tak nezemřeli na věky.
My jsme tady, bratři a sestry, jako ženy Myronosice, které se ukázaly být statečnější než muži, již se polekali. My jsme tady, bratři a sestry, protože chceme být jako ženy Myronosice, které se nerozutekly, ale brzy ráno přišly ke hrobu Pána Ježíše, aby přiznaly svou bezmocnost, že ani nemohou odvalit od hrobu kámen. A co se stalo, když se tam ve svém zármutku, ve své bezmoci postavily? Anděl jim zvěstoval: „Proč hledáte živého mezi mrtvými?“ (Lukáš 24:5). Proč nazýváte mrtvým Toho, kdo zvítězil nad smrtí a přinesl světu život věčný?
Ale i ty, jež se rozutekly, bratři a sestry, copak je Bůh opustil? Neopustil, dokonce nebyl opomenut ani svatý apoštol Tomáš, který chtěl vložit své prsty do rány, aby dostal od Boha ujištění! Děje se snad s námi něco jiného? Copak může někdo říct: Tomášovi bylo dáno, mně však ne? Ne, bratři a sestry, to není pravda! Jestliže Bůh dovolil Tomášovi, aby se ho dotkl svým prstem, nám se dal ochutnat jazykem! Jestliže Tomáš řekl: „Pán můj a Bůh můj!“ (Jan 20:28), i my zde zpíváme: „Pán náš a Bůh náš!“ Nic se nezměnilo. Kristus je tady, mezi námi. Neboť kde jsou dva nebo tři shromážděni ve jménu Jeho, je On uprostřed nich (Matouš 18:20). Aby daroval člověku život a vyhlídku věčnosti. Aby mu ukázal cestu přes pandemii smrti a udělal z něho bytost věčnou. A aby mu pomohl žít jako bytost věčná, nikoli jako bytost dočasná. Jako bytost, která se neskrývá před smrtí a neohlíží se neustále po smrti, nýbrž jako bytost, která ví, že smrt byla odhalena a poražena. Jako bytost, která se netřese strachem, nýbrž klečí před Bohem.
Bratři a sestry,
Mnohokrát jsem se cítil bezmocný ve svém duchovním pastýřském úsilí vůči vám. V těcho dnech vy všichni, moji enoriáši, jste byli mými duchovními pastýři, vcházejíce do tohoto chrámu. Přestože vám všichni říkali, abyste před Pánem utekli… Děkuji Bohu, že vás znám!
Christos voskrese! Kristus vstal zmrtvých!
Sofia, 19.4.2020.
Chrám sv. Nauma Ochridského, Družba
Text známého bulharského kněze ze Sofie, protojereje Vladimira Dojčeva, přeložila Cvetanka Avramova a redigovala Eva Kovářová
***
Храм је срце – проповед на Христово васкрсење
Аутор: протојереј Владимир Дојчев
ХРИСТОС ВОСКРСЕ!
Браћо и сестре,
Какво праскозорје! Птице још увек не певају. Да ли се сећате ко је отац Василије Росљаков? Новомученик из Оптињске пустиње, који је страдао на Пасху! На Пасху је примио награду Христових исповедника. Он каже да на свету постоји једна тајна – ујутру се прве буде птице, да би прославиле Бога како доликује. Али монаси ту тајну знају и зато се буде и устају пре птица, да би могли они први прославити Бога.
У задње време су нас много пута поучавали да морамо бити као монаси. Ми смо породични људи, с дечицом, бакама, мајкама… Зар ми можемо сваки дан бити попут монаха? Сваки дан не, али данас можемо бити попут њих. И зато, знајући тајну коју нам је открио отац Василије Росљаков, тај велики песник пута према Христу у данашње време, ево нас овде, рано ујутру, као жене Мироносице, окупљени из једног важног разлога. Тај Дан је потпуно другачији од свих осталих. Тај Дан је Бог створио да бисмо се обрадовали и развеселили у њему. Тај Дан је у ствари Једини дан.
Јер некад су се давно, веома давно, двоје људи – мушкарац и жена – загледали у себе више него што је потребно. Више него што је заповеђено. Више него што је корисно. И увалили су грех у живот нас, њихове деце кроз векове. И одмах након што су то урадили, спустило се вече и пала ноћ, и више никад није свануло. У току дугог времена. Излазили су и залазили људски животи, људска бића, и радили су оно што је за њих било могуће, као што је написано у Псаламу: „Тад излази човек на дело своје, и на посао свој до вечера.“ (Пс. 103:23). А ми ћемо рећи – током вечери, пошто дана није било. Мрак греха прекрио је све.
И унутар тог мрака дивљала је до безобразлука, до пресуде, уз то – неопозиве, једна страшна болест. Пролазила су поколења, људи су надмудривали једне несреће, али су их надмудривале друге несреће. Побеђивали су једна зла и једне епидемије и катастрофе, а друге су их смењивале, једна катастрофа је остајала актуелна. И то је смрт. Смрт је побеђивала свакога на којег је наилазила у мраку. Та епидемија наилазила је на све. Сви одреда су боловали од ње. И сви одреда били су стављени на апарате који нису радили. Све одреда је оборила пандемија названа „смрт“.
До тог Дана коме смо се ми данас окупили да одамо почаст. До дана када је јасно Сунце Правде дошло да би осветлило овај свет и да би изашло из гроба, да би се упалило у мраку а да га не би мрак обузео, као што смо чули из Јеванђеља (Јован 1:5). Да би победило смрт не филозофски, нити идеолошки – већ реално. Да би победило смрт медицински. Да би је победило Својим Властитим Телом и Својом Властитом Крвљу.
Зато смо се ми овде окупили, браћо и сестре. Затошто је данас јутро. А у јутру нам доличи да будемо овде и немамо где другде да будемо. Знате ли зашто? Последњих дана су нам много пута поновили да је храм у срцу. Ја ћу вам рећи данас друго. Храм јесте срце! Ми смо сви смештени у ово срце! И да ли знате Чије је ово срце? Лако је препознати Чије је срце по Крви коју оно гура према нама. Храм је срце нашег Господа Иисуса Христа, Ускрслог из мартвих, и Његова Крв циркулише тим срцем. Храм Божји је оно место где ми сами можемо добити оживљавајућу Крв за наша срца да не бисмо умрли заувек.
Ми смо овде, браћо и сестре, у рану зору, слични женама Мироносицама, које су испале храбрије него мушкарци који су се уплашили. Ми смо овде, браћо и сестре, јер личимо на жене Мироносице, које се нису разбежале него су рано дошле на гроб Господњи да би признале своју немоћ што не могу чак ни померити камен са врата гроба. И шта се догодило кад су оне, у својој скрушености, у својој слабости стале тамо? Ево, Анђео им је јавио добру вест: „Зашто тражите Живог међу мртвима?“ (Лука 24:5) Зашто називате мртвим Онога Ко је победио смрт и донео живот вечни свету?
А оне који су се били разбежали, браћо и сестре, зар је њих Бог оставио? Не, чак ни св. ап. Тома, који је желео да пипне и осети, прстима да добије уверење од Бога, није запостављен! Зар се нешто другачије догађа нама? Зар неко може рећи: Томи је било дато, а мени није? Не, браћо и сестре, није то истина! Ако је Бог дао Томи да пипне прстом, нама је дао да окусимо језиком! Ако је Тома рекао: „Господ мој и Бог мој!“ (Јован 20:28), ево и ми овде појемо: „Господ наш и Бог наш!“ Ништа се није променило. Христос је овде, међу нама, где је двоје или троје окупљено у Његово име, тамо је и Он. Да би дао човеку живот и вечиту перспективу. Да би му омогућио пут кроз пандемију смрти и учинио га створењем вечним. И да би му помогао да живи као вечно створење – не као привремено. Као створење које се не крије и не надмеће стално са смрћу, него зна да је она разоткривена и побеђена. Као створење које не дрхти него клечи пред Богом.
Браћо и сестре, пуно пута сам се осећао слабим у својим пастирским напорима према вама. Последњих дана сте ви сви, моји парохијани, били моји пастири долазећи у храм. Иако су вам сви говорили да побегнете од Бога… Захваљујем се Богу што вас познајем!
Христос Воскрсе!
Софија, 19.04.2020 г.
Храм „Св. преп. Наум Охридски“, ст.нас. Дружба
Превод: Димка Савова
***
Świątynia jest sercem – kazanie na Paschę
Chrystus Zmartwychwstał!
Bracia i siostry,
Jaki piękny poranek! Ptaki jeszcze nie śpiewają… A my jesteśmy już zgromadzeni. Czy pamiętacie kim był ojciec Wasilij Rosliakow? Nowy męczennik z Pustelni Optyńskiej, który ucierpiał na Paschę! Na Paschę uzyskał nagrodę Chrystusowych wyznawców. On mówi, że świat posiada jedną tajemnicę – rankiem jako pierwsze wstają ptaki, żeby wychwalać Boga, tak jak na to On zasługuje. Ale mnisi znają tę tajemnicę i dlatego wstają przed ptakami, by móc jako pierwsi wychwalać Boga.
W ostatnich dniach wielokrotnie nas pouczano, że musimy być tacy jak mnisi. A my przecież mamy rodziny, dzieci, babcie, matki… Czyż możemy być tacy jak mnisi każdego dnia? Każdego dnia nie, ale dzisiaj możemy być takimi jak mnisi. I dlatego, znając tajemnicę, którą nam odsłania ojciec Wasilij Rosljakow, ten wielki piewca drogi ku Chrystusowi w obecnych czasach, zgromadziliśmy się tutaj, wczesnym rankiem, jak niewiasty niosące wonności, z jednego ważnego powodu. Ten Dzień jest zupełnie inny niż pozostałe. Bóg stworzył ten dzień, żebyśmy się „radowali i weselili weń”. Ten dzień w istocie jest Jedynym dniem.
Pewnego dnia, bardzo dawno temu, dwoje ludzi – mężczyzna i kobieta – spojrzeli na siebie inaczej, niż to było potrzebnie. Inaczej, niż nakazywano. Inaczej, niż to było dla nich pożyteczne. I wprowadzili grzech do naszego życia – do życia swoich dzieci, na kolejne wieki. I od razu po tym, jak to uczynili, nastał wieczór i zapadła noc, i już nigdy nie rozedniło się. W ciągu wielu dni, lat, wieków. Wschodziły i zachodziły ludzkie życia, ludzkie istoty czyniły to, co było dla nich możliwe, jak pisano w Psalmie: „Człowiek wychodzi do swojej pracy, do trudu swojego aż do wieczora” (Ps. 103:23). A my powiedzmy – „w ciągu wieczora”, ponieważ dnia już nie było. Mrok grzechu przykrył wszystko.
A wewnątrz tego mroku szalała aż po hańbę, po wyrok, przy tym, nieodwołalny, pewna straszliwa choroba. Mijały pokolenia, ludzie potrafili przechytrzyć jedne nieszczęścia, inne nieszczęścia z kolei przechytrzały ich samych. Pokonywali jedno zło, jedne epidemie i klęski, ale nowe klęski zmieniały stare. Lecz jedna klęska pozostawała aktualną. Śmierć. Śmierć pokonywała każdego, kogo napotykała w mroku. Ta epidemia dotykała wszystkich. Wszyscy co do jednego byli chorzy na tę chorobę. Wszyscy co do jednego byli podłączani do aparatów, które nie działały. Wszyscy co do jednego byli powaleni przez tę pandemię, zwaną śmiercią.
To wszystko trwało aż do tego Dnia, który dziś zgromadziliśmy się uczcić. Do dnia, w którym zajaśniało Jasne Słońce Prawdy, aby uświęcić ten świat i wzeszło z grobu, by zajaśnieć w mroku i mrok go nie ogarnął, jak usłyszeliśmy w Ewangelii (Jan 1:5). Aby pokonać śmierć nie filozoficznie, nie ideologicznie – aby ją pokonać realnie. Pokonać ją medycznie. Pokonać ją poprzez Swoje Własne Ciało i Swoją Własną Krew.
Dlatego jesteśmy tutaj zgromadzeni, bracia i siostry. Ponieważ dziś jest poranek. I rankiem powinniśmy być właśnie tu – nie mamy gdzie indziej być. A czy wiecie dlaczego? W ostatnich dniach nam często powtarzano, że świątynia znajduje się w sercu. A ja wam powiem dziś coś innego. Świątyna jest sercem! My wszyscy jesteśmy umieszczeni w tym sercu! I czy wiecie Czyje jest to serce? Łatwo można domyślić się, czyje jest to serce, dzięki Krwi, którą ono rusza ku nam. Świątynia to serce Pana naszego Jezusa Chrystusa, Zmartwychwstałego, i to Jego Krew krąży w tym sercu. Świątynia Pana naszego jest tym miejscem, gdzie my sami możemy otrzymać ożywczą dla naszych serc Krew, żebyśmy nie umarli na wieki.
My jesteśmy tu, bracia i siostry, wcześnie rano, podobnie jak żony Mironosicy, które okazały się odważniejszymi niż mężczyżńi, którzy przestraszyli się. My jesteśmy tutaj, bracia i siostry, ponieważ upodobniamy się do żon Mironosic, które nie pouciekały, lecz raniusieńko przyszły do Pańskiego grobu, żeby przyznać się do swojej niemocy – że nawet nie mogą usunąć kamienia z przed drzwi grobu. I co się stało, kiedy one, w swoim załamaniu, w swojej niemocy stały tam? Oto, Anioł im oznajmił dobrą nowinę: „Dlaczego szukacie Żywego między martwymi?” (Łukasz 24:5) Dlaczego nazywacie mаrtwym Tego, Który pokonał śmierć i przyniósł światu życie wieczne?
Ale i tych, którzy uciekli, bracia i siostry, – czyż nich Bóg porzucił? Nawet św. ap. Tomasz, który chciał dotknąć i poczuć palcami, otrzymać zapewnienie od Boga – on nie został pominiętym! Czyż z nami dzieje się coś innego? Czy ktokolwiek może powiedzieć: Tomaszowi było dane, ale mnie nie! Nie, bracia i siostry, to nieprawda! Jeśli Bóg dał Tomaszowi dotknąć palcem, nam dał skosztować językiem. Jeśli Tomasz powiedział: „Pan mój i Bóg mój!” (Jan 20:28), to i my tutaj śpiewamy: „Pan nasz i Bóg nasz!” Nic się nie zmieniło. Chrystus jest tutaj, wśród nas; gdzie są dwoje lub troje, zgromadzeni w imieniu Jego, tam jest i On. Żeby dać człowiekowi życie i perspektywę życia wiecznego. Żeby mu dać ścieżkę przez pandemię śmierci i zrobić z niego stworzenie wieczne, a nie przejściowe. Nie stworzenie, które ciągle czai się i ukrywa przed śmiercią, lecz stworzenie, które wie, że ona jest obalona i pokonana. Stworzenie, które nie drży, lecz klęka przed Bogiem.
Bracia i siostry, wiele razy czułem niemoc w swoich pasterskich wysiłkach wobec was. W ostatnich dniach wy wszyscy, moi parafianie, byliście moimi pasterzami, przychodząc do świątyni. Chociaż wszyscy wam kazali uciekać od Boga… Dziękuję Bogu, że znam was!
Chrystos Woskresie!
19.04.2020 r., Cerkiew Św. Prep. Nauma Ochrydzkiego w Sofii
Tłumaczenie: Dimka Savova
***
Ο ΝΑΟΣ ΕΙΝΑΙ ΜΙΑ ΚΑΡΔΙΑ
(Πασχαλινό Μήνυμα)
πατέρας Βλαντιμίρ Ντοιτσέβ
Ιερός Ναός Άγιος Ναούμ της Οχρίδας – Σόφια, Βουλγαρία
ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ!
Αγαπητοί και αγαπητές εν Χριστώ αδελφοί και αδελφές,
Τι πρωί! Τα πούλια ακόμα δεν ξύπνισαν. Θυμάστε ποιος είναι ο πατέρας Βασίλης Ροσλιάκοφ; Ο νεομάρτυρας της Οπτίνας, που μαρτύρησε ανήμερα το Πάσχα! Το Πάσχα φόρεσε το στεφάνι των ομολογητών του Χριστού. Αυτός λέει ότι υπάρχει ένα μυστικό στον κόσμο – το πρωί τα πουλιά είναι τα πρώτα που δοξάζουν την μεγαλεία του Θεού. Αλλά οι μοναχοί γνωρίζουν αυτό το μυστικό, και για αυτό ξυπνούν πριν τα πουλιά για να είναι αυτοί οι πρώτοι που θα δοξάζουν τον Θεό.
Τις τελευταίες ημέρες ακούσαμε πολλές φορές ότι πρέπει να γίνουμε σαν τους μοναχούς. Εμείς είμαστε άνθρωποι με οικογένειες, με παιδιά, γιαγιάδες, μητέρες… Μπορούμε να είμαστε σαν τους μοναχούς κάθε μέρα; Όχι και κάθε μέρα, αλλά σήμερα μπορούμε να είμαστε σαν τους μοναχούς. Γι ‘αυτό, γνωρίζοντας το μυστικό που μας αποκαλύπτει ο πατέρας Βασίλης Ροσλιάκοφ, αυτός ο μεγάλος σύγχρονος οπαδός του Χριστού, εμείς είμαστε εδώ, νωρίς το πρωί, όπως οι Μυροφόρες γυναίκες , και βρεθήκαμε για έναν σημαντικό λόγο. Σημέρα είναι μια Ημέρα εντελώς διαφορετική από τις άλλες. Ο Θεός δημιούργησε αυτήν την Ημέρα για να χαιρόμαστε. Στην ουσία, σήμερα είναι η μόναδική Ημέρα.
Διότι μια φορά και έναν καιρό, δύο ανθρώπους – ένας άντρας και μια γυναίκα – κοίταξαν ο ένας τον άλλον περισσότερο από ό, τι έπρεπε. Περισσότερα από ό, τι διατάχθηκε. Περισσότερο από το απαραίτητο. Και έτσι έχουν φέρει αμαρτία στη ζωή μας, σε εμάς που είμαστε τα παιδιά τους καθ ‘όλη τη διάρκεια των αιώνων. Και μόλις το έκαναν, έγινε σκοτεινιά, έπεσε η νύχτα και η μέρα σταμάτησε. Για πολύ, πολύ καιρό. Πολλοί άνθρωποι γεννήθηκαν και πέθαναν, έκαναν ό, τι μπορούσαν, όπως είναι γραμμένο στον Ψαλμό – Έξελεύσεται ἄνθρωπος ἐπὶ τὸ ἔργον αὐτοῦ καὶ ἐπὶ τὴν ἐργασίαν αὐτοῦ ἕως ἑσπέρας (Ψαλ. 103:23) Και λέμε – το βράδυ, γιατί τότε δεν υπήρχε μέρα. Το σκοτάδι της αμαρτίας έχει καλύψει τα πάντα.
Και μέσα σε αυτή τη θλίψη, μαινόταν, ως τιμωρία, μια αμετάκλητη, μια φοβερή ασθένεια. Οι γενιές περνούσαν, οι άνθρωποι ξεπέρασαν κάποιες ατυχίες και άλλες ατυχίες ξεπέρασαν αυτούς τους ανθρώπους. Μερικά κακά, επιδημίες και καταστροφές επικράτησαν, αλλά άλλα ήρθαν στη θέση τους. Мια καταστροφή όμως παρέμεινε σταθερή. Και αυτή καταστροφή ήταν ο θάνατος. Ο θάνατος νίκησε όλους όσους συνάντησε στο σκοτάδι. Αυτή η επιδημία έχει φτάσει σε όλους. Όλοι αρρώστησαν με αυτήν την ασθένεια. Όλούς τους έβάλαν σε ιατρικά μηχανήματα που δεν λειτούργησαν. Όλοι παρασύρθηκαν από την επιδημία που ονομάζεται θάνατος.
Μέχρι την Ημέρα που τιμούμε σήμερα όλοι εδώ μαζί.. Μέχρι την Ημέρα που ο Φως της Αλήθειας ήρθε για να φωτίσει αυτόν τον κόσμο και να σηκωθεί από τον τάφο, καὶ τὸ φῶς ἐν τῇ σκοτίᾳ φαίνει, καὶ ἡ σκοτία αὐτὸ οὐ κατέλαβεν, όπως ακούσαμε στο Ευαγγέλιο (Ιωάννης 1: 5). Να νικήσει τον θάνατο όχι φιλοσοφικά, όχι ιδεολογικά – να τον νικήσει πραγματικα. Να τον νικήσει ιατρικά. Να τον νικήσει μέσω του Σάρκα και το Αίμα Του.
Αγαπητοί και αγαπητές εν Χριστώ αδελφοί και αδελφές, αυτός είναι ο λόγος που είμαστε εδώ μαζί τώρα. Επειδή σήμερα είναι πρωί. Και το πρωί πρέπει να είμαστε εδώ και πουθενά αλλού. Ξέρετε γιατί; Τις τελευταίες ημέρες μας έχουν πει πολλές φορές ότι ο ναός βρίσκεται στην καρδιά. Αλλά εγώ θα σας πω κάτι άλλο σήμερα. Ο ναός είναι η καρδιά! Είμαστε όλοι μέσα σε αυτήν την καρδιά! Και ξέρετε ποιανού καρδιά είναι αυτή; Είναι εύκολο να καταλάβουμε ποιανού είναι η καρδιά λόγω του αίματος που ωθεί σε έμας. Ο ναός είναι η καρδιά του Κυρίου μας Ιησού Χριστού, που αναστήθηκε από τους νεκρούς και το αίμα Του κυκλοφορεί σε αυτήν την καρδιά. Ο ναός του Κυρίου είναι ο τόπος όπου εμείς οι ίδιοι μπορούμε να λάβουμε αίμα που δίνει ζωή για τις καρδιές μας, ώστε να μην πεθάνουμε για πάντα.
Αγαπητοί και αγαπητές εν Χριστώ αδελφοί και αδελφές, είμαστε εδώ, νωρίς το πρωί, όπως οι Μυροφόρες γυναίκες, που αποδείχθηκαν πιο τολμηροί από τους άντρες που φοβόντουσαν. Είμαστε εδώ, αδελφοί και αδελφές, γιατί είμαστε σαν τις Μυροφόρες γυναίκες, που δεν έφυγαν, αλλά ήρθαν νωρίς στον τάφο του Κυρίου για να παραδεχτούν την αδυναμία τους ότι δεν μπορούσαν καν να ανοίξουν την πέτρα στην πόρτα του τάφου. Και τι συνέβη όταν, στην απόγνωση τους, στην αδυναμία τους στάθηκαν εκεί; Και τι συνέβη όταν, στην απόγνωση τους, στην αδυναμία τους στάθηκαν εκεί; Ϊδου, ο Άγγελος τους κήρυξε: Τί ζητεῖτε τὸν ζῶντα μετὰ τῶν νεκρῶν; (Λουκάς 24: 5) Γιατί καλείτε νεκρός Αυτόν που κατέκτησε τον θάνατο και έφερε αιώνια ζωή στον κόσμο;
Αλλά ακόμη και εκείνοι που έφυγαν, αδελφοί και αδελφές, τους άφησε ο Θεός; Όχι. Αλλά ακόμη και ο άγιος απόστολος Θωμάς, που ήθελε να αγγίξει και να νιώσει με τα δάχτυλά του, να λάβει διαβεβαίωση από τον Κύριο, δεν παραμελήθηκε! Συμβαίνει κάτι διαφορετικό σε εμάς; Μπορεί κανείς να πει: Ο Θόμας έλαβε την απόδειξη, εγώ όχι; Όχι, αδελφοί και αδελφές, αυτό δεν είναι αλήθεια! Αν ο Θεός άφηνε τον Θωμά να αγγίξει με το δάχτυλό του, σε εμάς έδοσε να γεύτουμε με τη γλώσσα μας! Αν ο Θωμάς λέει “ο Κύριος μου και ο Θεός μου”(Ιωάννης 20:28) και εμείς εδώ ψάλλουμε «ο Κύριος μας και ο Θεός μας». Τίποτα δεν έχει αλλάξει. Ο Χριστός είναι εδώ, ανάμεσά μας, όπου συγκεντρώνονται δύο ή τρία στο όνομά Του, εκεί είναι. Να δώσει ζωή και αιώνια προοπτική στον άνθρωπο. Να του δώσει έναν τρόπο να ξεπεράσει την πανδημία του θανάτου και να τον κάνει ένα ον για πάντα. Και για να τον βοηθήσει να ζήσει ως ον για πάντα, όχι προσωρινά. Ως πλάσμα που δεν κρύβεται και φοβάтαι συνεχώς το θάνατο, αλλά ως ον που γνωρίζει ότι το θάνατο έχει εκτεθεί και νικηθεί. Ως ον που δεν τρέμει αλλά γονατίζει μπροστά στον Θεό.
Αγαπητοί και αγαπητές εν Χριστώ αδελφοί και αδελφές, πολλές φορές ένιωσα αδύναμη στις ποιμαντικές μου προσπάθειες απέναντί σας. Τις τελευταίες μέρες όλοι εσείς, οι ενορίτες μου, έρχοντας στο ναό, ήσασταν οι ποίμενοί μου. Αν και όλοι σας είπαν να φύγετε μακριά από τον Κύριο …
Ευχαριστώ τω Θεώ που σας γνωρίζω!
Χριστός Ανέστη!
Μετάφραση σε ελληνικά: Δρ Ντανιέλα Βουγιούκα
***
El Templo es corazón
El Templo es corazón – prédica de padre Vladimir Doychev para Pascua
Templo „Santo Naum de Ojrid Milagroso“,Sofía,Bulgaria, 19.04.2020
Cristo a resucitado! Hermanos y hermanas, Que mañana!Los pájaros no cantan todavía. ¿Recordáis quién es el padre Vasiliy Roslyakov?El nuevo mártir de Optina,el que sufrió en el día de Pascua!En el día de Pascua ganó el premio de los confesores de Cristo. El dice que en el mundo hay un secreto, que por las mañanas primeros se levantan los pájaros para glorificar en dignidad el Dios. Pero los monjes saben este secreto y por eso se levantan antes de los pájaros para poder glorificar ellos primeros el Dios.
En los últimos días muchas veces nos han predicado, que debemos estar como los monjes. Pero somos gente de familia, con niños, madres, abuelas…¿Es que podemos estar como los monjes cada día?Cada día no, pero hoy podemos estar como los monjes. Y por eso, sabiendo el secreto de padre Vasiliy Roslyakov,este gran poeta en el camino hacia Cristo en el tiempo presente, estamos aquí pronto de la mañana, igual como las Santas Mujeres Miróforas,unidos en un razón importante. Ése día, es completamente diferente de los otros. Ése día, Dios creó para que seamos felices y animados en El. Ése día en realidad es un día único.
Porque hace tiempo, lejano ya, dos personas, hombre y mujer, se miraron más de lo necesario. Más de lo ordenado. Más que fue beneficioso. Y han traído el pecado en nuestra vida, a sus niños para siempre en los siglos. Y inmediatamente de hacer esto, era tarde, y cayó la noche, y se oscureció durante mucho, mucho tiempo. Se han levantado y se han caído vidas,seres humanos y hicieron lo que pudieron, como esta escrito en el Salterio: – „Entonces sale el hombre a trabajar a cumplir su jornada hasta la tarde. „(S.103:23).Pero nosotros vamos a decir:- por la noche, porque no hubo día. La oscuridad del pecado cubrió todo.
Y dentro en esta oscuridad enfurecido hasta deshonrar, hasta sentencia irrevocable una enfermedad terrible. Han pasado generaciones, la gente han burlado algunas desgracias, pero hubo otros que los burlaron. Han derrotado algunos males,algunas epidemias y desastres, pero otros los reempezaron. Pero un desastre siguió siendo relevante. Y esto era la muerte. La muerte conquistó a todos los que se encuentraban en la oscuridad. Esta epidemia se reunió con todos. Todos menos uno estaban enfermos con esta enfermedad. Todos menos uno fueron colocados en aparatos que no funcionaban. Todos menos uno fueron derrotados por una pandemia llamada muerte.
Hasta el día de hoy, que estamos reunidos para honrar. Hasta el día que el brillante Sol de la Justicia vino a iluminar este mundo y a levantarse de la Tumba, brillar en la oscuridad y no abrumado por la oscuridad, como escuchamos en el Evangelio.(Juan 1:5)Derrotar a la muerte no filosóficamente, ni ideológicamente, derrotar de la manera realista. Para derrotarla médicamente. Derrotarla a través de Su Propio Cuerpo y con Su Propia Sangre.
Por eso estamos aquí unidos, hermanos y hermanas. ¡Porque hoy es la mañana! Y en la mañana es como estar aquí y en ningún otro lugar para estar. ¿Sabéis porque?En los últimos días nos han dicho muchas veces, que el Templo está en el corazón. Yo os voy a decir algo más hoy. ¡El Templo Es el Corazón! Todos estamos en éste Corazón. ¿Y sabéis de quién es este Corazón? Es fácil entender de quién es este Corazón y la Sangre que se empuja hacia nosotros. El Templo es el Corazón de nuestro Dios Jesucristo resucitado de los muertos y Su Sangre circula en este Corazón. El Templo del Señor es el lugar donde nosotros mismos podemos recibir la Sangre vivificante para nuestros corazones, para que no muramos para siempre.
Estamos aquí, hermanos y hermanas, temprano por la mañana, como las Santas Mujeres Miroforas, quienes resultó ser más valientes de los hombres los que estaban asustados. Estamos aquí, hermanos y hermanas, porque nos parecemos a las Santas Mujeres Miroforas, quienes no se escondieron,pero muy de madrugada venieron en la Tumba de Dios,para reconocer su debilidad que no pudieron remover la piedra de la Tumba. ¿Qué pasó,cuando ellos en su contrición, en su debilidad se quedaron allí? Un angel les dice: „¿Porque estáis buscando el Vivo entre los muertos? ¿Porque llamáis muerto al que conquistó la muerte y trajó la vida eterna al mundo?“(Luca 24:5)
¿Pero también aquellos, los que se han escundidos, hermanos y hermanas, los dejó Dios?¡No! El mismo San Tomás, el que quería tocar y sentir con los dedos, para recibir aseguramiento de Dios, no fue ignorado. ¿Es que algo diferente a pasado con nosotros?¿Es que alguien puede decir: – „se lo dió a Tomás y no a mí „?¡ No hermanos y hermanas, eso no es verdad! ¡Si Dios le dió a Tomás tocar con su dedo, a nosotros nos dió a probar con la lengua!Si Tomás dijo: – „¡Mi Señor y Mi Dios!“ (Juan 20:28) y nosotros también cantamos: – „¡Nuestro Señor y nuestro Dios!“ ¡Nada a cambiado!Cristo esta aquí entre nosotros. Donde estamos,dos o tres unidos en Su Nombre ,allí está y El. Para dar vida y perspectiva eterna del hombre. Para darle un camino por la pandemia de la muerte y hacerlo una criatura eterna. Y ayudarlo vivir como criatura eterna y no temporalmente. Como una criatura que no se esconde y acecha constantemente con la muerte. Pero como una criatura que sabe, que esta reprochada y derrotarla. Como una criatura que no tiembla, sino que se arrodilla ante Dios.
Hermanos y hermanas, muchas veces me he sentido débil en mis esfuerzos pastorales hacia vosotros. En los últimos días vosotros, todos mis feligreses, fuisteis mis pastores, visitando el Templo. Aunque todos os dijeron que huyerais del Señor.
¡Gracias a Dios, que os conozco!
Traducido de Krasimir Fichev
***
Храмот е срце
Проповед на протојереј Владимир Дојчев на Пасха
Христос воскресна!
Какво утро браќа и сестри! Птиците не пеат уште. Дали се сеќавате кој е отец Василиј Рослјаков? Оптинскиот новомаченик, кој што пострадал на Пасха! На Пасха ја спечалил наградата на Христовите исповедници. Тој вели оти има во светот една тајна – наутро први стануваат птиците, за да го прослават Божјото величие. Но, монасите ја знаат таа тајна и затоа стануваат пред птиците, за да можат први тие да го прослават Бога.
Во текот на последните денови многу пати не поучуваа, дека треба да сме како монасите. Ние сме семејни луѓе, со дечиња, баби, мајки. Дали можеме да сме како монасите секој ден? Секој ден не, но денеска можеме да бидеме како монасите. И затоа, знаејќи ја тајната којашто ни ја открива отец Василиј Рослјаков, тој голем поет на патот кон Христа во денешницата, ете не тука рано изутрина, како жените Мироносици, собрани поради една важна причина. Овој Ден е потполно различен од другите. Овој Ден го создаде Господ, за да се зарадуваме и развеселиме во него. Овој Ден всушност е единствениот ден. Затоа што некогаш, многу одамна, едни две души, маж и жена, гледале во себе си повеќе отколку што било неопходно. Повеќе, отколку што било заповедано. Повеќе, отколку што било полезно. И го пренеле гревот во нашето битие, битието на нивните чеда низ вековите. И уште веднаш, откако го направиле тоа, се стемнило и паднала ноќта и повеќе не се разденило. Во продолжение на многу, многу време. Изгревале и заоѓале човечките животи, човечките суштества и го правеле она, коешто за нив е можно, а е запишано во Псалмот: „Човекот излегува по својата работа и работи до вечерта“ (Пс. 103,23). А ние ќе кажеме, преку вечерта, затоа што ден немало. Мракот на гревот покривал сѐ.
И внатре во тој мрак, беснееше до безобразие, до осуда, и тоа неотповиклива, една страшна болест. Заминуваа поколенија, луѓето надминувале едни несреќи, а други ги надминале нив. Победувале едни зла и едни епидемии и беди, а други ги замениле, но само една беда останала актуелна. Тоа е смртта. Смртта го победувала секој кој што го сретнала во мракот. Таа епидемија ги сретнала сите. Сите до еден биле болни од таа болест. Сите до еден биле ставени на апарати, коишто неработеле. Сите до еден биле соборени од пандемијата наречена смрт.
До тој Ден, којшто ние сме собрани данеска да го празнуваме. До денот, во којшто светлото Сонце на Правдата дошло да го осветли овој свет и да изгрее од гробот и да засветли во мракот и мракот да не го опфати (Јован 1,5). Да ја победи смртта, не философски, не идеолошки, но да ја победи реално. Да ја победи медицински. Да ја победи преку Својата Сопствена Плот и со Својата Сопствена Крв.
Затоа сме собрани тука, браќа и сестри. Затоа што денес е утро. И наутро прилега да бидеме тука и нема каде на друго место да бидеме. Знаете ли зошто? Во последните денови, многупати ни велеа оти храмот е во срцето. А јас, ќе ви кажам нешто друго денес. Храмот е срце! Ние сите сме собрани во тоа срце! И знаете ли Чие е тоа срце? Лесно може да се разбере Чие е срцето по Крвта, којашто тече кон нас. Храмот е срцето на нашиот Господ Исус Христос, Воскреснат од мртвите и Неговата Крв циркулира во тоа срце. Храмот Господов е тоа место , каде што ние самите можеме да ја добиеме животворната Крв за нашите срца, за да не умреме вечно.
Браќа и сестри, ние кои сме тука рано изутрина, сме подобни на жените Мироносици, коишто се покажаа похрабри од мажите кои се уплашија. Ние сме тука, браќа и сестри, затоа што се уподобуваме на жените Мироносици, коишто не се разбегаа, а дојдоа рано на гробот Господов, за да ја признаат својата немоќ, при што дури неможат да го тргнат каменот од гробната врата. И што се случи, кога тие во својата сокрушеност, во својата немоќ застанаа таму? Ете, ангел им благовести: „Зошто го барате Живиот помеѓу мртвите“ (Лука 24,5)? Зошто го нарекувате мртов Оној, Којшто ја победи смртта и донесе живот вечен на светот?
Но дали тие, коишто се разбегаа, браќа и сестри, ќе ги остави Бог? Не, но дури и светиот апостол Тома, кој сакаше да допре и да почувствува и со своите прсти да добие уверение од Господа, нема да биде запоставен! Зарем нешто поразлично се случува со нас? Зарем некој може да каже: На Тома му беше дадено, а на мене не? Не, браќа и сестри, не е можно! Ако Бог му даде на Тома да допре со својот прст, нам ни даде да вкусиме со својот јазик! Ако Тома вели: „Господ мој и Бог мој“ (Јован 20,28), ете и ние тука пееме: „Господ наш и Бог наш“! Ништо се нема променето. Христос е тука, помеѓу нас, каде што се двајца или тројца, собрани во Неговото име, таму е и Тој. За да даде живот и вечна перспектива на човекот. Да му даде пат низ пандемијата на смртта и да го направи вечно суштество. И да му помогне да живее како вечно суштество, а не времено. Како суштество кое што не се крие и не е демнето постојано од смртта, а како суштество коешто знае, дека таа е изобличена и победена. Како суштество, коешто трепери и коленичи пред Бога.
Браќа и сестри, многу пати сум се чувствувал немоќен во пастирските напори кон вас. Во текот на последните дни, вие сите, моите парохјани, бевте моите пастири, доаѓајќи во храмот, иако сите ви велеа да побегнете од Господа…
Му благодарам на Бога што ве познавам!
Христос Воскресна!
19.04.2020 година
протојереј Владимир Дојчев, Црква Свети Наум Охридски, Софија
Превод: свештеник Дејан Апостоловски